ОВО ЈЕ НАЈСТРАШНИЈИ ДАН У МОМ ЖИВОТУ 2

ТОТАЛНИ БЕДАК

Ово је најстрашнији дан y MOM животу! Жсним се наставницом српског. Гледам је и мислим се: у венчаници и ca овим велом преко главе и не изгледа да је баш много старија од мене. Стојимо испред матичарке. Млада лупка врховима ципела о под, a ja тражим бурме. Тачно знам да сам их купио и ставио y неки џеп. Е сад, y који? Лупкање је све учесталије, a џепова све више. Како време пролази, јавља се све више преграда y оделу. С времена на време погледам y младу. Она губи стрпљење. Више нисам сигуран да ли сам ја те бурме уопште и купио. Најбоље да се окренем и изађем. Сувише сам млад за женидбу! Бар да сам завршио основну школу! Овако, од чега ћемо да живимо? Од њене наставничке плате једва можемо да купимо најновије игрице. Мама почиње да плаче. Теткица се дошаптава с матичарком.. Опсуд теткица овде? Ко је њу звао на моје венчање?! Чекај, матичарка је школски психолог! људи, па ово је завера! 

- Страхиња, бежи! Чека те бишкл испред врата! Ја ћу да ти чувам леђа - шапуће ми тата. 

Трчим кроз учионицу. Сви показују прстом на мене и смеју се. Тетка и теча ми праве пролаз. Јелена ми убацује тегле c џемом y џепове и довикује: 

– Требаће ти да намажеш крофне! 

Истрчавам из школе. Седам на бицикл и почињем да врши педале. Возим, али у месгу. 

– Брже, Страхиња! Брже! – виче тата. 

Скроз сам мокар. Неко ме држи око струка. Све јаче ме стеже. Не могу да удахнем ваздух Мислим да ћу да се угушим. Те длакаве руке као да сам их раније већ негде видео! Па да! Теткица! Како се нисам одмах сетио?! Та жена ме прогања Ако се одмах не пробудим, убиће ме! То је сасвим сигурно! Хоћу да вриснем, али немам гласа. Губим свест. Падам. 

- Страхиња! 

Падам све брже. Поред мене промичу зграде, дрвеће, улице... Гледам y радијатор. Ово није моја соба. Ми немамо централно грејање. Где сам? 

Страхиња! 

Дрмуса ме неко за руку. 

" СТРАХИЊА, зове те наставница! "

Покушавам да схватим o чему се ради. Мирко ми сад већ набија лакат y 6y6pег. Полако се успрљављам. Ивица клупе усекла ми се y грудни кош, a резач ми се зарио y образ. Све ме боли. Значи, заспао сам на часу. Који бедак! Није ни чудо кад ноћас нисам ни тренуо. Јелена и Томислав су радили задатак из нацртне геометрије све до пола четири. Набавили су неку лампу од 300 вати Мислим да ми терају инат, мада они тврде да им је потребно јако светло да случајно нешто не погреше! Тај зaдатак им је од животне важности, шта ли? Који су то штребери! Ристићка је мало дете за њих двоје. A што Страхиња не може да спава ником ништа! Покрио сам се ћебетом преко главе да не бих ослепео. Добро да се нисам угушио. То је тако кад ти родитељи не обезбеде ни минималне услове за живот. Кад мораш да делиш собу са сесгром, плус c њеним нервозним дечком. Да полудиш! 

·– Страхиња, ти имаш дивну породицу! – осмехује ми се наставница српског. 

Да ли сам се пробудио? Изгледа да још сањам 

– Поред свих невоља које су задесиле твоје родитеље, они нису изгубили оптимизам и веру да ће бити боље. Данас је мало таквих људи. Благо теби! 

Наставница очигледно има другачији поглед на свет од мене. Ја своје родитеље доживљавам сасвим супротно од ње. 

– Прочитала сам рукопис твог тате или, боље речено, прогутала сам га и морам да кажем да је то врло квалитетно штиво. Сад ми је јасно на кога си ти талентован за писање. 

Уколико овако настави, одљубићу се од ње, сто посто. Иако су јој откопчана чак прва три дугмета на кошуљи,почиње ужасно да ме нервира. 

·To се зове срећа у несрећи · клима главом наставница. – Да твој тата није изашао из новинарства. можда никад не би открио свој дар за литерарно стваралаштво. Бити новинар није лако, поготово у данашњс време, али ипак, књижевност је ван конкуренције. Књиге су вечне. 

Пружа ми фасциклу с татиним текстовима. 

·– Ja сам му овде изнела своје мишљење, а он нек види шта ће даље с тим. Гре'ота да ово не понуди некој издавачкој кући. 

Огулио јој се лак с ноктију Грозно! 

· Твој отац је врло образован и продуховљен човек То избија из сваке његове реченице. Зашго оволико трепће док прича о њему? Помишљам на најгоре! 

· Ако буде имао неких питања, може слободно да ми се јави, ево, ја сам ту записала свој број телефона. 

Записана му је свој број телефона?! Па не могу да верујем! Она му се набацује, и то пред целим разредом! 

·– Сумњам да ће тата стићи да вам се јави, знате, он сад има много обавеза око маме. 

Лажсм као пас, али шта ћу! Ситуација је више него алармантна. 

- Добро, мами су сад резултати y реду, па ће тата моћи на миру да заврши свој роман. 

Не одустаје она, али не одустајем ни ја: 

- Знате, њих двоје су везани једно за друго као тигањ и дршка. 

– Тигањ и дршка! Не бих се сложила с тобом, Страхиња. Мени твоји родитељи више личе на... 

Забацује косу и брзо трепће. 

– На лава и лавицу! 

На лава и лавицу?! Ово је превише за мене, Исповраћаћу се. 

- Ја предлажем... 

Она још и предлаже?! 

– Да мама преведе татин роман на есперанто. Зар то не би било дивно? Видиш, нисам ни знала да је твоја мама есперантиста. Много си скроман, Страхиња. Неко дете би се већ похвалило на твом месту! А ти ништа! 

Где да се хвалим том будалаштином! Поред толиких језика на свету, она се бави језиком који y ствари и не постоји. Нормални људи знају енглески, француски или немачки, а моја мама зна језик који ће се говорити једног дана, а можда и пре. Није ни чудо што нема посао. 

– Дечице, есперанто је језик будућности! Једноставан, лак за учење. На француском espérance значи нада. То је језик пријатељства. Ако знаш есперанто, можеш да се дописујеш са свима на свету. Зар то није дивно? 

Дивно? Шта је ту дивно?! Ко је данас толико докон да учи језик пријатељства? Ја сам се тако дописивао с неким Акиром из Јапана који се бавио проучавањем лептира. У сваком писму ми је детаљно описивао како је хватао те несрећне лептире, и како их је шпенадлама качио за нека– кве гумене подлоге, и како их је после сатима по– сматрао. Ништа ужасније нисам читао y CBOM животу, и то још на есперанту! На крају сам подмитио поштара да сва Акирина  писма баца y ђубре, а не у наше поштанско сандуче. Мима је и дан-данас очајна што је Акира престао да ми пише, а баш сам с њим лепо вежбао нове речи и граматику. Нека, хвала! Још увек имам ноћне море од тих писама. Сањам да сам лептир и како ме мама јури по целом стану не би ли ме ставила y коверат на којем је већ написала Акирину адресу. Хорор! 

– Ја познајем једног дечка који говори шатровачки – одушевљено ће Павле. – Шта се смејеге? Часна реч да га познајем! 

Благо Павлу! Њега мама ни на шта не тера. Он не мора да учи ни за школу, а камоли за такмичење Мали есперантиста. Који је он срећник! Осим тога, Павле може мирно да попуни било који образац: ЗАНИМАЊЕ МАЈКЕ - таксиста. А ја сваки пут треба да се презнојавам шта ћу да упишем. Никад нећу да заборавим кад ме је учитељица питала шта ми ради мама. Ја јој лепо одговорио, а она се издрала на мене пред целим разредом: 

– Нимало ниси забаван, Страхиња! Ако ми одмах не кажеш мамино занимање, ићи ћеш право код директорке! 

И ја, шта ћу, признам да ми је мама касирка. Где да идем код директорке y првом основне?! 

Добро, хајде што је мама есперантиста, то бих још и поднео, али никако не могу да разумем зашто је толико брбљива. Сваки пут ме избламира! Али, сваки! Значи, пред наставницом и разредом изрецитовала је све оно што сам од њих крио као змија ноге: да она нема рак, да она и тата немају посао, да ја немам бицикл, а да Јелена напамет 
сабира петоцифрене бројеве. Тако да сад цео разред зна све мрачне стране моје породице! Чуди ме да им није пустила видео касету кад сам био мали. И то њен омиљени део, када седим на ноши и певам 0 sole mio. Стварно ме чуди! 

- Страхиња, пуно поздрави оца и реци му да има сву моју поцршку да настави с писањем. 

Значи, ништа горе није могло да ме стрефи од овога! 

– Дечице, отворите читанку на 52. страни. Радимо нови текст. Ко ће да чита? 

Види ти ово! Забола ми нож y срце и сад: Дечице, отворише читанку! Значи, вара ме с рођеним оцем. Мораћу нешто да предузмем, и то из ових стопа. Али шта? Нисам паметан.