ОВО ЈЕ НАЈСТРАШНИЈИ ДАН У МОМ ЖИВОТУ

ЈасминкаПетровић (Београд, 1960) српска је списатељица за децу и младе. За свој рад вишеструко је награђивана. Њене књиге (Школа, Секс за почетнике, Бонтон, Како постати и остати глуп, Ово је најстрашнији дан у мом животу, Маме, Хоћу кући, Дугина долина, Паметна књига за маму и тату...) преведене су на близу тридесет језика.

ОДЛОМАК ИЗ РОМАНЧЕТА "ОВО ЈЕ НАЈСТРАШНИЈИ ДАН У МОМ ЖИВОТУ" 

МОЈА ПОРОДИЦА 
Моју породицу сачињавају: тата, мама и сестра. Тетка u теча не живе с нама, али су код нас тако често скоро као Томислав да их ја рачунам у најближе чланове породице. Mu смо сви веома упућени едни на друге. To ce види већ за доручком. Описаћу  вам како изгледа једно обично јутро y нашој кући. 

Мој тата је велики љубитељ телевизијездравог живота, зато он рано олеже u рано устаје. Пре него што се ми пробудимо, он je већ попио пола литра кафе оптрчао два круга око наше зграде, био у куповини, умио се u обријао. Њему је породични доручак најглупља најважија ствар на свету, јер смо тада сви нервозни и бесни ведри u весели. 

Чим мама отвори очи, она плаче пева. Зато није ни чудо што се мени не устаје из кревета будим лако u   

брзо. Њен глас je радост за моје уши. Моју маму воле сви y комшилуку, а нарочито тетка Мира.

Кад у кухињу уђе моја сестра Јелена, ја одмах знам да нас чека неки хорор велико изненађење. Док мама пронађе столњак постави сто, док тата проспе пикслу од салвета направи ждралове, Јелена је већ решила три математичка задатка са звездицом замесила тесто u испржила крофне. Ја иx џуним џемам и ређам на срчани послужавник послужавник у облику срца. 

-· Како лаже! ·– чујем Мирка из последње клупе, али храбро настављам даље. 

Пре него што се сви посвађамо загриземо први залогај, на вратима се појављују тетка и теча . Они у рукама носе шоље топлог млека за сваког од нас.  Њима ништа није тешко да ураде за нашу породицу, па чак ни да нам праве друштво за доручкам иако станују на Душановцу. Док нам се крофне топе y устима, теча нас забавља својим веселим доживљајима из војске ране младости. 

Пре него шТо завршимо доручак и ждраловима салветама обришемо руке, сви заједно прилaзимо прозору да хранимо птичице. Како је лепо бити у полукругу своје породице. Да њих нема, живот би ми био сто пута лакши пуст као pyска cтепa. Први сунчеви зраци обасјавају наша срећна и насмејана лица. 

– Лаже! 

Опет чујем исти глас. Значи, тај Мирко је досадан као вишка. Ha моју срећу, наставница не обраћa пажњу на добацивања из последњих клупа. 

– Дечице, хајде да поразговарамо о Страхињином задатку. Какав утисак је на вас оставио овај његов састав? Ко ће да нам каже? . 

Не могу да верујем! Мирко диже два прста. Али он се никада не јавља на часовима! Али никада! 

– Изводи, Мирко. 

· Наставнице, он је све измислио. 

– Како то мислиш · измислио?! 

-  Лепо, све то што је написао је измишљотина. Његова породица уопште тако не изгледа. 

- Важан је Страхињин унутрашњи доживљај. Он нам је приказао своју пороцицу онако како је Види и осећа. С пуно љубави и топлине. 

·– To тек није истина. Он их све мрзи! Причао ми је пре неки дан како је планирао да их убије, и  то ималином за ципеле.
 – Ималином за ципеле? 

- Да.

 – Како то мислиш – ималином за ципеле?! 

– Не знам, није ми рекао детаље. 

– Седи, Мирко, молим те. Да ли још неко жели да подели с нама утиске o Страхињином саставу? 

- Могу ја? 

– Изводи, Павле. 

– И ја мислим да је Страхиња све измислио. У ствари, знам да је све измислио. Његов тата има косу и браду довде, и уопште се не брије сваког јутра. Ја сам га једном видео кад сам био код њих Случајно сам погрешио врата. Уместо да уђем y WC, улетео сам y спаваћу собу. Жив сам се испрепадао. Ви не можете да замислите како тај човек изгледа! А тек како хрче! 

– Није истина! – упирем прстом y Павла. · Ти си љубоморан!

- Љубоморан? Зашто бих био љубоморан? 

– Теби је криво што ја имам DVD, а ти га немаш. И да знаш, више ти никада нећу позајмити ни једну једину игрицу! Сваки CD ми вратиш изгребан.

Не могу да верујем сопственим ушима шта сам управо изговорио, а очигледно ни наставница. Гледа ме исколачених очију. 

- Страхиња, како то разговараш са својим другом?

 Грозно, али осећам се боље него икада у животу. Одувек сам желео све ово да му сручим у лице, само нисам имао праву прилику. 

– Наставнице, могу ја?! 

Ни случајно! Ристићка ми посебно иде на живце. Не знам да ли ме више нервира како изгледа или како говори. Кад закопчава јакну и затвара уста, увек јој нешто остане напољу, или неки килограм, или неки зуб. И сад је најбоље да она коментарише мој писмени задатак и моју породицу! 

– Кажи, Софија – наставница јој ипак даје реч. 

– A његова сестра једном није хтела да ме пусти из лифта док не израчунам корен из 425. Да није баба Гвозденка наишла, ја бих још била y лифту.

- Баба Гвозденка увек све поквари! – добацим и праснем у смех. 

Међутим, ова средина не разуме мој смисао за хумор. Сви ме гледају бело, укључујући и наставницу: 

– Страхиња, шта је теби данас?! Иди на место и прибери се! 

Моја породица гори на ломачи, на челу са мном. Остаћу нежења! Наставница се никада неће удати за мене. Али никад! Мислим да нема потребе да добијем Нобелову награду. Женидба је отпала. Осим тога, избациће ме из школе. То је сад сасвим сигурно. Наочиглед читавог разреда пре– тварам се у пепео, а врло брзо и y ништавни прах. Значи, то је тај пакао о ком тата говори. Али нека, бар сам Павлу рекао све што сам мислио! 




Прочитај одломак и размисли о следећим питањима:

Шта је смешно у Страхињином задатку о његовој породици? Зашто он на тај начин пише о њима? Како о саставу говоре његови другови из одељења? Да ли је то дефиниција правог другарства. Ко су најсмешнији чланови његове породице? Како се Страхиња осећао после часа?