ПРИЧЕ СТАРОГ ЧАРОБЊАКА (ТИОДОР РОСИЋ)

ВИЛИН КОЊИЦ

Некада су мајке рађале крилате кћери. Повијале их у буково лишће и остављале у гајевима, поред језера или река. Мале виле се умивале сунцем, а напајале росом. Расле и дорастале до девојака, али каквих девојака – кад заиграју, трепте као лиске јасике; кад запевају, са њима певају горски извори, дрвеће у гори, звериње у планини, траве у пођу, орао крсташ кликће од радости. У истом дану родила мајка Горицу, а Вишеслав, господар српске Достинике, добио сина Радослава. Горицу мајка повила у буково лишће, а наследника Достинике повили у свилу. Оставила мајка Горицу испод букове гране, да се сунцем умива и росом напаја, а Радослава ставили у златну колевку, умивали га водом мирисном, напајали млеком кошутиним. Горица дорасла до вилинског кола, Радослав до коња, копља и првог лова. У лову угледао Горицу. Угледала и Горица Радослава. Загледали се једно у друго. Седам дана Радослав долазио у гору, седам дана Горице није било у колу. Једној старој злој вили буде сумњиво што се Горица издваја, што се песмом не јавља. Кад једном Горица крене да се састане са Радославом, стара злоћа кришом пође за њом. Дошуња се до горског извора. Угледа вилу Горицу и стаситог Радослава – држе се за руке, кренули ка планинском језеру. Како их угледа, матора злоћа узвикне: – Ихи, ихи јар! Чиворога, чиворог! Претвори Радослава у вилиног коњица. Од његових ногу и тела постане вретено, од руку се створе опнаста прозрачна крила. Кад виде шта се деси, Горица заплака горко и неутешно. Са њом заплакаше рибе у језеру, птице у шуми, зечеви у пољу, орао крсташ у облацима, звериње у гори. Злу вилу то још више разљути. Бесна, дохвати Горицу за косу, искиде јој добар прамен косе злаћане, баци га на земљу. Стара злоћа се задовољно зацерека и оде, а од Горичиног прамена створи се планинска трава – вилина коса. Вилин коњиц узлети, полети према вилиној коси, покуша да слети, али га ветар одува. Поред вилине косе стара злоћа оставила је ветар. Он спречава вилиног коњица да слети на вилину косу. Откако је зла вила изговорила "Ихи, ихи јар! Чиворога, чиворог!", вилин коњиц стално покушава да се састане са Горицом. Лети немирно, хитро, изнад воде, покушава да слети на вилину косу, тражи Горицу. Вила Горица је тужна и претужна – у колу не трепти као лиска јасике, кад пева, расплаче траву и зеца у пољу, орла крсташа у облацима, звери у гори, птице у шуми, рибе у води. 

МАЈЧИНА ДУШИЦА

 Подигне се једанпут Реља Крилатица од Новог Пазара и оде неким послом у Латине. Турчин Иса-бег то искористи па удари на његову област, огњем и мачем заузме Нови Пазар, похара Рељин двор, зароби његову супругу принцезу Светлану, а децу му, Јована и Јовану, отера од куће да се злопате од немила до недрага. Силан Турчин Иса-бег испрва је лепо поступао према Рељиној супрузи. Ласкао јој, обасипао је поклонима, умиљавао се, наговарао да му постане жена, погази  часни крст и пређе у ислам. Принцеза Светлана ни главу да окрене на Турчина! Једнако плачући, мислила је на децу, а њега презирала, мрзела. Кад Турчин виде да ништа не моће постићи, веома се расрди и нареди да принцезу Светлану затворе у Кулу мотриљу, не би ли у тамници попустила. Узалуд! Принцеза постаде још тврђа, непопустљивија. Одбијала је чак и храну од крвника који јој је децу отерао и дом разорио. Тамновала је, једнако се молећи да јој Бог децу изведе на прави пут, да их заштити од сиротиње и голотиње, а њу да што пре узме са овога света и ослободи мука. Дочује у Латинима Реља Крилатица шта је било од његовог двора, да му је силан Турчин Иса-бег отерао децу, а жену, принцезу Светлану бацио у тамницу, земљу опустошио; врати се из латинског приморја. У једној воденици на реци Јошаници, према планини Рогозна, пронађе децу Јована и Јовану – од глади, дивљих звери и Турака склонио их слуга Милутин. Прикупи Реља војску па крене на Турке. Ослободи сву своју област, зароби и погуби силног Иса-бега, поврати Нови Пазар, заузме Кулу мотриљу. Али касно! Због туге за децом и глади, пркосна и поносна принцеза Светлана више није била међу живима. Шест дана оплакивали су принцезу – шест дана и шест ноћи. Седмог дана сахранили је поред цркве Светог Петра и Павла. Сваког дана Јован и Јована, брат и сестра, долазили мајци на гроб. Сваког дана тужили за мајком. У тузи и болу испратили пролеће, дочекали лето; не приметише косидбу и вршидбу; мимо њих минула јесен и корпе пуне грожђа, јабука, крушака, разног поврћа – плодова земље; у тузи не осетише ни ледену зиму; о Ђурђевудне мајци на гроб понели ђурђевак. Ишли низ реку Рашку, птице их пратиле, дрвеће размицало своје зелене крошње; дошли до Петрове цркве, до мајчиног гроба; а тамо, на гробу принцезе Светлане, изникла мајчина душица, миомирисни цвет. Никада до тада Јован и Јована, брат и сестра, нису осетили милији мирис; обузете миомирисом и птице су весело кликтале, пчеле радосно зујале, а други цветови извијали главе према мајчиној душици. Такав је то цвет: лечи оне којима се вилице грче па не могу да говоре, храни децу која немају апетит, миомирисом уклања лишајеве и мајчински бди над болеснима. Угледавши цвет, брат и сестра осмехнуше се први пут после мајчине смрти, и учини им се као да је мајка ту, поред њих.