ПРИЧА О БОГУ ВЕЛЕСУ
(ОКТОБАР)
Дa ли познајете неку посебну девојчицу која би дуго могла да, ћутећи, носи у рукама први пожњевени сноп путем од ливаде до куће, који води, рецимо, кроз густу шуму? На том путу она може да види змију, али не сме да пусти ни гласа! На том путу она не сме ни да пева да би се охрабрила.:. она мора тако да изврши тај задатак!
Не знате је?! Ни ја! Кад боље размислим, да сам живела у доба својих предака, Старих Словена, мене никада не би изабрали зa такав задатак, јер баш нисам умела да ћутим. Е па, код наших предака, вредних земљорадника, таквих, одважних, а тихих девојчица било је пуно.
Изгледало је то овако: дружељубиви и весели, наши преци испомагали су се код пољских радова. Жању, рецимо, жито код неког домаћина и први сноп дају у руке девојчици да га, како смо рекли, потпуно у тишини, однесе до домаћинове куће и закачи на улазна врата. То је био обред захвалности једном важном богу, Велесу, и y његову част тај први сноп називан је Велесовом брадом.
А како је то тек чудан бог био! Наши преци замишљани су га y лику медведа ca пастирским штапом! Сматра се да му је због тога и име дошло од речи ВОЛОС, ВОПОХАТИЈ ~ што значи космат!
То што је бог Велес био медведолик нимало не умањује његов значај и поштовање које су му Стари Словени указивали! Напротив! Био је један од највише поштованих божанстава, заштитник круп не рогате стоке, а у то време богатство људи се није мерило рачунима y банци и некретнинама, ни бројем деце чак, нити величином куће, него баш бројем крупне стоке! Кад би се десило да оболи неко грло у штали, наши преци су били врло забринути и одмах би y шталу уносили кип бога Велеса да им помогне. Приношене су му и жртве, али је занимљиво да cy му увек жртвовали само воће и поврће, никада месо'
У ТО доба, наши преци су веровали у више богова, што је било знатно лакше него објаснити разне појаве у природи и свету око њих дешавало се, понекад, да пресуше извори и појила зa стоку. да пашњаци постану суви и шкрти, и наши преци су тада помишљали само да их бог Велес кажњава зa недоличиости, смицалице. претерано коришћење
пића, лењост и остале пропусте, којих сy врло лако могли да ce ceтe, али су се одмах кајали и приносили жртве. Понекад је помагало и извођење мечке на њиву и упрезање у плуг, што се сматрало чашћу која се указује богу Велесу (а, y ствари, хтели су да им он опрости све што треба, ако може одмах и заувек, уз обећање да се недоличности неће поновити). У сећању старог народа, потомка још старијих Словена, остале су три ствари као симболи бога Велеса: круна, вага и жртвеник. ← Кад смо већ код ваге, сигурно сте чули за сазвежђе ВАГА, које у западњачком хороскопу почиње крајем септембра и траје до касног октобра. И у старој словенској астрологији постојало је чак и сазвежђе посвећено богу Велесу које је одговарапо баш сазвежђу ВАГА. Изнад њега наши преци су гледали звездани лик Великог медведа, најјаче животиње северних шума.
Све се некако сложило, зар не?!
Ca богом Велесом повезивана су чак и имена звезда Плејаде код Јужних и Источних Словена: Волисини (руски), Власците (бугарски) и Влашићи (српски). И баш ти Влашићи, та група звезда, остала је у памћењу нашег народа заједно ca Велесом, чудним богом, који је кажњавао пастирским штапом.
Народ и данас верује да Влашићи својом појавом отварају врата лета и онемогућавају владавину зиме. Од Видовдана пa до Велике Госпојине, народ каже: „Влашићи путују дању, па се од Сунца не могу видети." По њима се ноћу одређује време: када се појаве на истоку, каже се: „Пробудила се квочка c пилићима."
Потражите погледом, кад је небо ведро, те звезде, али не тамо где има сувише уличног осветљења, него негде ван града, где ће вам оне искрснути јасно y бескрајном богатству ноћног неба. А ако зачујете и неки гласић у мраку, не верујте му ни реч.
То може бити патуљак Малик. Мој савет је да се не упуштате у причу са њим. Из приче o Влашићима сазнаћете и зашто...
ВЛАШИЋИ
1.
У давно, давно доба, кад је небеским сводом корачао бог Велес, мноштво младих звезда било је још без имена.
У те дане пре записа, било је довољно да медведолики бог подигне свој пастирски штап па да се успоре ветрови и кише постану благе; да се усталасају жита и намноже стада на пашњацима. Чудо клијања зрна било је још велико и необјашњено, као сјај ватре и као лепота песме. Богатство се још није бројало, као што се не броје ни обла
ци ни цветови y пољу.
У млакој јесењој ноћи изашао је један човек пред своју полуукопану кућу и загледао се y небо осуто ситним и искричавим звездицама. · Ex, кад бих имао толико стоке колико је њих горе... – уздахнуо је. A што их немаш? И што да их немаш? · зачуо се подругљив гласић y близини. – Ко то говори?! Ко си ти?! · упитао је човек, напрежући
очи кроз таму око себе.
~ Ја сам Малик, Маличак, спреман да донесем блага свод господару - опет се јавио гласић. А тада се појавио и разиграни дечачић c црвеном капицом нa глави. Изгледало је као да је изникао из траве и шибља. Није мировао ни трен! Скакутао је око збуњеног човека, трчкарао и превртао ce преко главе. Његов кикот одзвањао је кроз ноћ, попут ситних, многобројних звончића.
3.
·Да имаш стоке колико је и непрегледних звездица у небо– ском тору, то си хтео?! То си рекао је л' да?! – поновио је дечак и на трен се уозбиљио.
-· Ma, хајде... заборави! То не мож' бити! невољно је одвратио човек и кренуо према кући.
– А желео би?! · цикнуо је дечачић, хватајући му се за ногавице панталона.
– Желео бих, али...! – поновио је човек.
·- Зашто? Био би богат човек, најбогатији... Заслужио си то!
Буди ми господар и ја ћу ·те научити ка ко да их добијеш! · зарекао се дечачић и потрчао укруг пљештући длановима. ·- Како?! ·застао је човек.
-Лако је! Лако! узвикнуо је малишан, попео му ce на раме у једном скоку, и почео да шапуће y уво.
- Само једна мала врачка и умножиће ти се стадо. А ја је знам! Сутра, у подне, умесићеш један хлеб. Колико мрва буде y њему, толико ћеш грла стоке имати! Упамти! – шапутао je Малик. Човек се замислио.
- Пристани! Пристани! Само пристани! – цикнуо је гласно Малик и запљескао длановима. Његов дах голицао је човеку образ. ·
- Зар је тешко умесити један хлеб? – проговорио је више за себе. - Није тешко! Није тешко! – узвикнуо је дечачић.
– Мада, пази... мораш га умесити ногама! Његов смех пљускао је гласно и весело, као поточић док пада низ камење.
4.
Сутрадан, кад је светлост поднева пала на земљу, изнео је човек велику зделу са брашном и налио је млаком водом.
Склонио се од укућана и, кријући, почео да меси тесто ногама!
„Нико неће знати, нико ме неће видети", мислио је, док сy му боси табани вредно радили по меком топлом тесту.
Заборавио је на пастирског бога и његов моћни и праведни штап!
5.
У часу кад је извадио руке из појаса, како би одржао равнотежу, у лепљивој здели угледао је две крупне шапе! И одмах затим, клизну низ ноге у заврпутим ногавицама и човек. Приметио је његове ноге. Биле су необично космате и дебеле! Пожелео је да јаукне од ужаса, али мује из грла изашло само пригушено мумлање. у страху, искорачио је из теста и потрчао. Тело мује било крупно и тромо и он је, сасвим природно и без намере, кренуо четвороношке! Претворен y медведа, осетио је само тежину дивљег страха и чуднy потребу да побегне из насеља и од људи, што даље... Осећао је само да мора одмах да бежи!"
6.
Потрчао је путем кроз село.
Већ код друге куће y низу, зачуо је снажан врисак.
·- Медвед! Медвед y селу! - јаукнула је жена, па је он потрчао према пољима. Осећао је да треба да умакне погледима. да побегне што даље, али куда тачно – није знао. Вид му је био замагљен од подневног сунчевог сјаја.
Ветар је носио округле облачиће и био је без влаге, с лаким мирисом првог сувог лишћа.
7.
Тек кад се дохватио шумарка, застао је да предахне. Прислонио је њушку уз буково стабло и затворио очи.
Дисао је тешко и шумно.
Осећао је да мора одмах даље, тим новим, тешким покретом y коме је земља била ближа његовом новом снажном њуху. Све је изгледало другачије: простор, небо које се љуља, мириси што долазе y таласима, с необјашњивом силом.
А она се згушњавала само y чудну тежњу за покретом.
И она га je опет повукла даље. Поново је избио на путељак и нагло застао. Његове уши ухватиле су неки чудан, слаб звук. Застао је и погледао у том правцу: неки мали створ био је непомичан y трави.
8.
Била је то девојчица из последње сеоске куће.
Крупна сива квочка кљуцала је зрневље из њене руке. Шест жутих пилића пијукало је око њих.
И девојчица је, y истом трену, подигла главу и срела се с погледом великог медведа.
Није се ни померила, нити уплашила.
Само га је љубопитљиво погледала, насмешила се и рекла:
Kо си ти? Јеси ли и ти гладан?!
9.
У њему се покренуло неко старо дубоко, већ утрнуло осећање.
Разумео је њене речи!
– Приђи, слободно! Нећу ти ништа! – обећала је девојчица.
„Не плашиш се медведа?!" - хтео је да упита. „И шта радиш ту са кокошком и пилићима?!"
Очи су му овлажиле од немоћи да проговори.
Као да је разумела неизговорено питање, девојчица је рекла: "Чувам своје благо. Ови пилићи су моје богатство. Јe л’ да, баш су ми лепи?"
Медвед je климнуо главом.
Девојчицина коса је била светла, слична паперју пилића.
Застао је да их не уплаши.
То је, значи, богатство. Благо. То што је гледао. Та мала, нејака дружина.
Обухватио их је још једним погледом. Ту кокошку и њених шест пилића желео је да упамти, да понесе ту слику. Осетио је да би она, тако љупка, требало да траје вечно, попут звезда што трају од истог жутица и истог сјаја.
10.
– Где живиш? Огроман си, а не знаш да говориш – наста– вила је девојчица.
Очи су јој биле пуне незнања и поверења. Нимало сумње и страха није било y њима. „Сувише је мала", помислио је, „а има своје богатство. Ту малену радост од шест пилића и једне кокоши."
Одмахнуо је главом.
Из даљине су се зачули повици.
Брзо се осврнуо и тих неколико мисли, што му је про– струјало кроз свест, намах нестадоше. Опет је преовладала она нова сила у њему и потерала га у бег.
– Разумем, мораш кући, а твоја кућа је у шуми – рекла је девојчица и окренула лице према густој шуми која је почињала одмах иза пропланка.
Медвед је отрчао y том правцу.
I •
Кад је тама почела да се згушњава, већ је био на безбедном. У шуми, која ће му бити дом. Од тог времена и до краја времена.
Подигао је очи према црном своду. Није било више ниједне мисли, ниједног сећања y његовој свести. Новим, јаким
погледом угледао је Влашиће, седам крупних звезда које су, изнад крошњи, сачињавале малу дружину. Некако су се издвајале од осталих и личиле му на нешто виђено и драгоцено, нешто до чега никад више неће допрети умом. Јер, био je само медвед, и на човека је подсећао једино његов поглед, дубок и тужан. И способност да, каткад, усправно хода.
Comments
Post a Comment